Духовно узрастање

Значење и суштина молитве

Kаква је неизмерно велика част човечанству, што може да отвара своја уста пред Богом, да ступа с Њим у разговор, да моли Њега за своје потребе, да му благодари за доброчинства, да му славослови за неизрециву велелепоту Његову и да буде уверено да је та жртва благодарности и славословља угодна Богу, да се најбоље, духовне, молбе наше за спас наших душа увек испуне. Како је и у овом односу човек неизмерно уздигнут 
изнад свих створења, и чулствених и оних који имају душу. Ниједно створење није добило од Бога такву част, мада и она имају свој језик, којим изражавају потребе своје природе, јер речено је да и птићи гавранова призивају Господа (Пс. 146, 9). Користићемо ту високу част ради тога да би смо заслужили од Господа још веће почасти вишњега звања. Тамо на небу је наша пуна слава, а овде су само њени почетци, који се јављају код верних
хришћана.

Молитва је узношење ума и срца Богу, созерцање Бога, одважан разговор створења са Творцем, стајање душе пред Њим са страхопоштовањем као пред Царем и Само-Животом, који свима даје живот; заборављање ради Њега свега што нас окружује, храна душе, ваздух и светлост, њена животворна топлота, очишћење грехова, благи јарам Христов, лако бреме Његово. Молитва то је стално осећање (сазнање) своје немоћи или духовног сиромаштва, освећење душе, предокушај будућег блаженства, анђелско блаженство, небесни дажд, који освежава, напаја и земљу душе чини плодоноснијом, сила и моћ душе и тела, освежење и очишћење мисаоног ваздуха, просветљење лица, весеље духа, златна веза, која сједињује створење са Творцем, бодрост и храброст у свим невољама и искушењима живота, светиљка живота, успех у делима, равноангелско достојанство, утврђење вере, наде и љубави. Молитва то је заједница са Анђелима и Светима, од памтивека Богу угодивших. Молитва је исправљење живота, мати скрушеног срца и суза, снажни подстицај на дела милосрђа; сигурност живота; уништење страха од смрти; пренебрегавање земаљског богатства, жељење небеских блага, очекивање Судије целога света, општег васкрсења и живота будућег века; појачано старање за избављење од вечних мука; непрестано искање милости (помиловања) од Владике; хођење пред очима Божијим; блажено ишчезнуће пред пресаздавајућим и свеиспуњавајућим Творцем, жива вода душе; молитва је смештање у срце свих људи љубављу, низвођење неба у душу; усељење у срце Пресвете Тројице, по реченом: u њему ћемо доћи, иу њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23).

Молитва је доказ моје разумне личности, моје боголикости, залог мог будућег обожења и блаженства. Ја сам саздан ни из чега, ја нисам ништа пред Богом, као онај који ништа своје нема; али ја сам по Његовој милости личност, имам разум, срце, слободну вољу и при свом разуму и слободи могу срдачним обраћањем Њему да постепено увећавам у себи Његово бесконачно Царство, да постепено све више и више умножавам у себи Његове дарове, црпим из Њега као из сталнотекућег неисцрпног Извора разноврсне духовне и телесне дарове, посебно духовне. Молитва изазива у мени убеђење да сам ја икона Божија, да са смиреним и благодарним расположењем своје душе пред Богом, својом слободном вољом, ја, бесконачно умножавајући духовне дарове Божије, могу исто тако у бесконачност да се усавршавам и до бесконачности увећавам моје богоподобије, моје небеско блаженство, за које сам опредељен. O! молитва је знак мог великог достојанства, којим ме је почаствовао Саздатељ. Али, она ме истовремено подсећа на моју ништавност (ја сам ни од чега и ништа своје немам зато и молим Бога за све), као и за своје највише достојанство (ја сам образ Божији, ја сам обожен, ја могу да се назовем Божијим пријатељем као Авраам, отац верујућих, чим бих несумњиво веровао у биће, доброту и свемоћ мога Бога и уподобљавао би се Њему целим животом делима љубави и милосрђа).

Треба се молити ради непоколебљиве и чврсте уверености срца, да све, и наше душе, и наша тела, са њиховим благостањем и неблагостањем, и сва имовина наша, и све околности живота, имамо од Бога, од моћи Његове, а не од природе, не од случаја, не од себе. Ако се не молиш Богу ускоро ћеш срцем заборавити Добротвора, Творца и Господа свега, a са заборављањем Њега упашћеш у свако зло. Тако видиш да ти молитва увек доноси суштинску корист.

Господ је тако милосрдан да се никада не гнуша наше молитве, већ сваку милостиво прихвата, и оно што није савршено у њој Сам исправља, само да би смо се Њему обраћали искрено и да Га не бисмо сасвим заборавили.

Бог зато тражи од нас свагдашње обраћање Њему у молитви, да би нас, који смо подивљали од грехова, и удаљили се од Њега, чеда Своја, привукао Себи, очистио и привио у загрљај Своје љубави, да би нам показао, како је нама с Њим свагда добро. Тако и добри родитељи поступају са својом злонаравном децом.

Свагдашња топла молитва приводи нас до најискренијег и најчвршћег уверења о бесмртности наше душе и о блаженству оног невештаственог[1] века: јер сву сладост молитве човек црпе од БогаДуха; сву снагу прима од Њега, исто као, по благодати Његовој, од Мајке Божије (Она избавља наше душе од беда, успокојава, радује, оживљава), од Анђела и Светих.

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ

Храбро исповедање вере
 Бој се Господа, сине мој! Да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг.

12 Maj 2012

СВЕТИ АНТОНИЈЕ ОПТИНСКИ

Христови људи

Свет је нешто што треба савладати. Чиме? - Горњим светом. Дух времена нашег је нешто што треба савладати. Чиме? - Духом Христовим. Човек је нешто што треба савладати. Чиме? - Богочовеком. Христови људи су од Бога, и побеђују свет, јер је већи онај који је у њима неголи који је у свету (ср. 1. Јн. 4,4).

11 Maj 2012

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

Два пута и два царства

Два се царства задобити не могу. Два супротна царства. Или Небо или земља. Или тело или душа. Два се господара не могу служити. Или Христос или Христов супостат (противник). Не може се путовати на два супротна пута. Или низ воду или уз воду. Или тесним путем у Небеско Царство или широким у пропаст.

10 Maj 2012

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

Осуђивање

Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их гледамо мирно, као што гледамо како ветар љуља дрвеће, или како тече река; међутим, очигледно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта да се ради? Треба се постепено учити томе да најприје осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, затим да се уздржавамо од осуде речима онда када се мисао покрене на то, а затим да заустављамо и саму мисао. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге.
Онај који гледа са подозрењем тај лако може доћи до мржње према човеку; онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно.
Не судите, да вам се не суди, па макар вам се и чинило да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак своме Господу може да стоји, или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они говоре о ономе што је души на корист и о томе како да се чини добро.
Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили.
Трудите се да срце и намере ближњих тумачите позитивно, а не негативно; у том случају ћете ређе бити у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи.

09 Maj 2012

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ

Људско срце

По природи људско срце је чисто, меко, топло; али када страсти (грешне навике) продру унутра, оно постаје хладније, тврђе и тамније. Као млеко када се укиселите постаје, гушће, мање течно, лажи (преваре) отврндњавају срце, његов нормални проток смирења је оштећен поквареношћу и злобом.
Са грехом унутар себе и лажама (преварама) око себе, верник је још више убеђен у држање Божијих заповести, јер у њима он налази подршку против његових сопствених грехова и одмор од напада злих људи.

08 Maj 2012

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

Твој избор 

Ко не верује Апостолима тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону - гонитељима Апостола и издајницима истине. Ко не поверује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима.
Дан сваки не свиће низашта друго него да се људи определе за једне или за друге.

07 Maj 2012

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

О незлобивости

Незлобивост је чистота срца и правилно настројење разума. Незлобивост изражава доброту душе која је примила сваку врлину. Незлобивост је противна лукавству. Василије Велики незлобивост назива избављењем од греха које се постиже разумом и каже да назив незлобивог добијамо дуготрајном молитвом и испитивањем добра и када је као какав корен зла ишчупамо у потпуности. Незлобивост је доброта душе која се никада лукавством не мења, него увек остаје непромењена и дејствује зарад добра. Златоуст каже: "Добра је незлобивост, господско угледање и божанско уподобљење, јер незлобив и свет је Господ." Та незлобивост је чувар душе, очишћење разума, умирење ћуди, мир помисли, благост лица, кротост очију, учитељ пријатељства, мајка љубави, сажитељ вере, усавршење праведности и истински корен сваке врлине и темељ свакога добра. Она не зна за мржњу, непозната јој је суровост гнева, не зна за дејство злобе, него је као царица свим врлинама доприносила.

06 Maj 2012

СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ

У храму

Када сте у храму, опомињите се да се налазите у живом присуству Господа Бога, да стојите пред лицем Његовим, пред очима Његовим, у живом присуству Божје Мајке, светих Анђела и цркве првородних, то јест праотаца, пророка, апостола, јерараха, мученика, преподобних и праведних, и свих светих. Сећање и свест о томе имајте увек када сте у храму, и стојте са страхопоштовањем, драге воље, срцем учествујући у Богослужењу. Колико празних и непрестаних изговора нуди ненавидник рода људског за мржњу према ближњима нашим, тако да се или непрестано љутиш на људе, или непрестано осећаш злобу, живиш по пакленој сверазрушујућој вољи демонској. Не јури за његовим утварама, остави свако непријатељство и воли сваког, јер је љубав од Бога.

05 Maj 2012

СВЕТИ ЈОВАН КОНШТАТСКИ

Демонски напади

Због пет разлога, говоре, Бог допушта да будемо нападани од демона. Први разлог је, кажу, да будући нападани и бранећи се, дођемо у расуђивање врлине и зла; други - да би стекавши врлину борбом и трудом имали је чврстом и неизменљивом; трећи - да, напредујући у врлини, не мислимо високо о себи, него да се научимо смиреноумљу; четврти - да би, упознавши из искуства какво је зло, омрзли га савршеном мржњом (Пс 139,22); и пети поврх свих - да не би, поставши бестрасни, заборавили своје слабости, нити силу Онога који нам је помогао." 

04 Maj 2012

СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК

О читању Светог Писма као неопходној душевној храни

Ми можемо, и дома остајући, и пре и после обеда, узети у руке божанске књиге, и добити од њих корист дајући души духовну храну. Јер као што се тело нуждава у материјалној храни тако и душа потребује свакодневно поучење и духовну храну, да би, окрепљена њоме, могла противити се телесној тиранији и издржати сталне нападе, који нам грозе и чине душу нашу робињом, ако се ми хтеднемо ма и за кратко време предати безбрижности. Због тога је и пророк Давид назвао блаженим онога, ко се закону Господњем поучава дан и ноћ (Пс. 1, 2). И блажени Мојсеј, поучавајући народ јудејски, говори: када будеш јео и пио, и наситио се, опомени се Господа Бога твојега (V Мојс. 8, 10). Видиш ли, како нарочито тада, по пријему хране, ми смо дужни давати себи духовно јело, како се душа, после засићења тела храном, не би оленила, посрнула у погибао, те дала места сплеткама ђавола, који се труди у свако време нанети нам смртни удар. Тај исти пророк рекао је на другом месту: легајући и устајући, спомињите Господа Бога нашега (6, 7). Видиш ли, како ни у какво време не смемо изгонити из своје душе то сећање (на Бога), но чврсто га држати у савести, бити у непрестаној будноћи и никад не давати себи покоја; него знајући јарост нашега непријатеља, трезвити се и бдити, заграђујући му све улазе, и никад не заборављати духовну храну. Јер у томе је наше спасење, у том духовно богатство, у том безопасност. Ако тако будемо свакодневно ограђивали себе: и читањем, и слушањем, и духовним разговором, то ћемо учинити и сами себе неодољивим и сплетке лукавога демона безуспешним — и задобићемо царство небеско.

03 Maj 2012

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

О суштини греха

Шта је грех по хришћанском схватању? Грех је, пре свега, духовна и метфизичка појава. Корен му је у мистичној дубини духовне природе човека. Суштина греха није у нарушавању етичких норми, већ у одступању од вечног божанског живота, за који је човек и створен, на који је, по рироди својој, позван.
Грех се врши, пре свега, у тајанственим дубинама човечијег духа, а његове последице погађају целог човека. Учињени грех одражава се на душевно и физичко стање човека, на његову спољашњост, читаву његову судбину. Грех неминовно прелази границу човековог индивидуалног живота и оптерећује злом живот целог човечанства.
Одражава се, дакле, на судбину целог света. Не само грех праоца Адама, већ и сваки грех свакога од нас (тајни или јавни) има последице од космичког значаја. Телесни човек, пак, не доживљава последице греха као духовани човек. Он не запажа неке нарочите промене свога душевног стања по учињеном греху, будући да асе стално налази у духовној смрти, док духовни човек запажа промену свог душевног стања због умањене благодати.

02 Maj 2012

АРХИМАНДРИТ СОФРОНИЈЕ

О непрекидном молитвеном обраћању Богу

Неопходно је током целога дана призивати Бога, из срца, кратким речима, у зависности од потребе душе и текућих послова. Било шта да почињеш, говори на пример: благослови Господе! Завршаваш ли посао - говори: слава Теби, Господе, - и то не само језиком већ и осећањем срца. Ако се нека страст појављује - говори: спаси, Господе, погибох....
Али, да би душа почела да тако призива Господа, потребно ју је унапред приморати да све чини у славу Божију - свако своје дело, велико и мало... При сваком делу треба да се сећамо Бога, и то не тек тако већ са страхом да не учинимо какву неправду и тиме не ожалостимо Бога.
Но да би и то, делање свега у славу Божју, душа испуњавала како треба, потребно ју је устројити од раног јутра, пре него што човек изађе на посао свој, на своје делање до вечери.

01 Maj 2012

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

Невидљиво Богослужење

Само један осећај од свих осећаја срца у његовом палом стању може да буде употребљен у невидљивом Богослужењу; туга због грехова, грешности, због пада и своје погибељи, која се назива плачем, покајањем, скрушеношћу духу, као што је и речено: жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети. (Пс. 50, 19)

30 Април 2012

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Брига и рад

Многобрижност је болест палог човека који покушава да искључиво сам одреди и оформи своју судбину па зато непрестано планира и жури, лево-десно, да то оствари... Избегавај БРИГУ. Ради свој посао ревносно, посвети Богу цео свој труд и предај се Његовом руководству. Неумерен РАД замагљује ум, хлади срце, а то удаљује од Бога, извора сваког добра.

29 Април 2012

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

Лењост и гордост

Ако се жалимо на лењост и охладнелост душе, требало би да погледамо да није ушла у душу једна од оних помисли које вуку човека на доле, а не уздижу га увис. Такве мисли су оне у којима нешто присвајамо или приприсујемо себи: успех у неком послу, похвала, примећивање недостатака ближњих и наша надмоћ над њима. Искушај ме, Господе, и испробај ме, погледај да ли је у мени пут безакоња и упути ме на пут вечни.

28 Април 2012

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ

Ученост и вера

Једно је ученост, а друго је вера. Ученост се односи на природу и ствари, а вера на душу и Бога и Суд Божји и васкрсење и живот у царству небеском. свети Арсеније био је најпре сенатор царски и васпитач синова царевих. Био је најчувенији човек у царевини. И као такав, остави сав сујетан свет, оде у манастир и замонаши се. Као монах он се често обраћао једном препростом монаху за савет у духовним стварима. Неко то опази па зачуђен упита:
- Како ти, Арсеније, који знаш и грчку и латинску ученост, да се обраћаш овоме простаку за савет?
Одговори на то Арсеније:
- Грчку и латинску ученост ја знам, но у области духовној још ни азбуку нисам научио.

27 Април 2012

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

О путу ка спасењу

Циљ нашег живота је да постанемо савршени и свети. Да се покажемо дјеца Божија и наследници Царства Небескога. Пазимо да не бисмо, можда, зарад овога живота били лишени будућег. Да не би, можда, због животних брига и неспокојства занемарили циљ нашег живота. Пост, бдење, и молитва саме од себе не доносе жељене плодове, зато што нису циљ нашег живота; представљају само средства за постизање циља.

Украсите ваше свјетиљке врлинама. Борите се да одбаците страсти душе. Очистите срце ваше од сваке нечистоте и држите га чисто, да би дошао и уселио се у вас Господ; да би вас испунио Свети Дух својим божанским даровима.Тражите свакодневно Господа; али унутра, у срцу вашем, а не негдје изван њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престо Божији. Али да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих, док љуби и посјећује смирене срцем. Зато и говори: "Али на кога ћу погледати? На онога ко је смирена духа и ко дрхће од мојих ријечи" (Ис. 66,2).

Бори се у доброј борби и Бог ће те оснажити. У борби сусрећемо слабости, недостатке и грешке наше. Борба је огледало нашег духовног стања. Ко се није борио, није упознао себе самог.

26 Април 2012

СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ

О љубави и ближњим

Али остати у тијелу потребније је вас ради (Филибљанима 1, 24)

Озарен љубављу Христовом апостол Павле признаје у посланици Филибљанима, да је за њега с м р т   д о б и т а к, пошто је његов  ж и в о т   Х р и с т о с. Љубав његова према Христу вуче га у смрт, да би што пре стао уз Христа, а љубав према верним људима опет гони га да још остане у телу. Па ипак то нису две љубави, које растржу апостола и вуку га на две стране, него једна иста, која отвара пред њим две ризнице блага: једна ризница блажени свет на небу, а друга душе верујућих на земљи. Оно небесно благо увеличава се овим благом са земље; ова ризница прелива се у ону. Да иде на небо – на то вуче апостола љубав и награда; да остане на земљу – на то га вуче љубав и дужност.

Па кад један смртан човек, браћо моја, налази да је потребније бити у телу из љубави према браћи својој, какво је онда чудо да је бесмртан Бог увидео пре апостола да је потребније бити у телу ради спасења рода људског него ли ван тела у царству духовном? Ова исповест Павлова пред Филибљанима – не објашњава ли нам она сасвим јасно побуде ваплоћења Сина Божјега? Тамо, на небесима је право Христово царство, и прави Христов живот, без примесе греха и смрти. Али љубав Сина Божјега према људима нашла је, да је потребније бити у телу, на земљу, међу људима. Ваистину морамо бити благодарни апостолу Павлу, што нам је објашњавајући себе објаснио тајну Христова доласка и пребивања у телу.

Господе, диван си у светим Својим. Теби слава и хвала вавек. Амин.