Вијести


Упокојио се један од највећих теолога данашњице протојереј-ставрофор Радован Биговић












Дана 31. маја 2012 године око 23:00,упокојио се један од највећих теолога данашњице протојереј-ставрофор Радован Биговић.

Проф. др Радован Биговић рођен је 17. јануара 1956. у Никшићу. Богословију је завршио у манастиру Крка. Дипломирао је на два факултета у Београду: на Православном богословском и Филозофском (група за философију). На првом је докторирао 1993. На истом факултету је изабран за асистента 1986, доцента 1993, ванредног професора 2000. и редовног 2010. У два мандата био је декан тог факултета. Члан је Удружења књижевника Србије. Уредник је филозофско-теолошке библиотеке „Службеног гласника" Републике Србије. Поред књига објавио је око сто студија, чланака и есеја у разним часописима у земљи и иностранству. Посебно се бавио односима Цркве и друштва. Ожењен је, отац двоје деце. У свештеничкој служби има звање протојереј-ставрофор. Вршилац је дужности старешине манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну. Један је од оснива.а Хришћанског културног центра и његов вишегодишњи председник. Добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, Златног беочуга Културно-просветне заједнице Београда и плакете заслужног грађанина Земуна. За који дан га је чекао и избор за декана Православног Богословског Факултета у Београду.
Драга браћо и сестре, помолите се за душу нашег брата и оца Радована.
Бог да му душу прости








Видела сам своју смрт !





Новосађанка Александра Матић (24) победила опаку болест и постала медицински феномен. Са 14 година преживела клиничку смрт, а у 22. Остала без пет органа: јајника, материце, лимфних чворова и трбушне марамице.
Била сам мртва - почиње своју потресну причу за „Новости“ Новосађанка Александра Матић (24) , која је преживела најстрашније муке током последњег стадијума карцинома. - Чула сам једноличан туп звук апарата за реанимацију и своју мајку која је болно завриштала поред постеље, а онда је све око мене постало бело, без слике и тона.
Клиничку смрт у Дечјој болници у Новом Саду доживела је са четрнаест година, када се у болницу јавила због јаких болова. Међутим, лекари су јој тек шест година касније открили подмуклу болест, због које је остала без пет унутрашњих органа: јајника, материце, лимфних чворова и трбушне марамице.
Због овога је сви лекари називају медицинским феноменом.
Тада јој је речено да је већ касно, да има још 30 дана живота. Још 30 пута да се пробуди, и - никада више.
Александра је избегла из Босне када је имала седам година. Њени родитељи Стана и Божа, као и четири сестре Зорица, Ранка, Драгана и Илијана највећа су јој подршка. Детињство је провела у рату. Породица би им била бројнија за два члана, али су једну ћерку, пре него што се Александра родила, њени родитељи већ изгубили због тешке болести. Другу ћерку изгубили су касније, у аутомобилској несрећи.
- Од малих ногу сам била болесна. Разни вируси и инфекције само су се смењивали, а лекари су све то приписивали несвакидашње слабом имунитету - прича Александра.
Није тужна. Није ни сетна. Напротив. Подсећање на драматичне године њеног младог живота само је додатно охрабрује. Очи јој сијају оптимизмом и надом, јер она је победница у овој причи.
- Чудне ствари су ми се дешавале - имала сам вртоглавице, падала у несвест неколико десетина пута на дан. Мононуклеозу сам прележала за један дан. Имала сам епилептични напад, песак у бубрегу... Али све је било краткотрајно, а анализе које сам радила биле су увек на крају уредне. Лош имунитет - једини закључак свих доктора за 15 година - говори Александра.
Да њен организам ипак мучи нешто озбиљније од имунитета, њен унутрашњи глас почео је да јој говори тек пре три године. Због тога је често одлазила на анализе крви, али су резултати сваки пут негирали њену интуицију.
- Увек су, без изузетка, налази били уредни. Међутим, стомак ми се једне ноћи надуо као да сам у осмом месецу трудноће, а онда се издувао. Почела је и температура да ми расте и стварно сам се уплашила. Прва помисао тада била је да имам рак - застала је начас, као да покушава да се присети тог убитачног осећаја своје надреалне спознаје, која се јавила свега један дан пре медицинске потврде.
Уздахнула је дубоко.
- Отишла сам, тако, са „трудничким“ стомаком код лекара, одакле су ме хитно упутили на гинекологију. Доктор ме је примио, прегледао и урадио ултразвук. Израз лица му се наједном променио, погледао ме је и упитао: „Шта си чекала до сад?“ - присећа се Александра.
Од тада, њен живот више није исти. Оперисана је и извађено јој је пет ограна захваћених карциномом. Остала је без репродуктивних органа, без могућности да икада постане мајка. И са тим се помирила.
- Могу да усвојим дете и да га усрећим. Није мајка само она која рађа, већ она која воли - одважно говори храбра девојка.
Због рака, који се проширио и на мозак и на дебело црево, морала је на хемотерапију, али доктори су сматрали да, после свега, неће издржати тако јаку дозу терапије. Александра није хтела да се помири с тим да је све готово.
- У болничкој соби сам размишљала о томе како могу да седим још неколико дана и да чекам да опет видим ону белу светлост. Да се предам. Али схватила сам да би то било себично према мојим родитељима, сестрама и према самој себи. И решила сам да се борим - каже наша саговорница.
- Већ после прве хемотерапије остала сам без обрва, трепавица, а ускоро и без косе. Болови су били ужасни, а када је једном медицинска сестра случајно испустила паковање те течности на под пред мојим очима, згрозила сам се. Оно што тече мојим венама, плочице је нагризло у секунди.
Иако нико није веровао да ће успети да преживи, Александра је, упорна у томе да добије битку са болешћу, паралелно са хемотерапијом, почела да узима искључиво макробиотичку храну. То јој је такође помогло.

У драми која ју је задесила, ова девојка осетила је како је то када јој најближи пријатељи окрену леђа. - Кад је рак откривен, сви пријатељи су нестали. Ужасавали су се моје болести, плашили да је прелазна и престали да ми се јављају - каже Александра. - Срећом, показало се да су ми праве пријатељице Божана и Наташа, које су све време биле уз мене. А пре болести једва смо се познавале. Хвала им на томе.
Александра је сада здрава. И весела. Рак је устукнуо пред младошћу која му је показала зубе














Извор : Večernje novosti 

Нема коментара:

Постави коментар