О томе да они који страдају ради Христа имају већу утеху од оних који страдају без Христа

Посматрајући Христову историјску перспективу, у којој Он уводи Есхатолошке догмате и догађаје самим Својим Постојањем и упливом у ток историје, видимо да је суштински циљ Његовог Отелотворења био жртвовање Себе за грехове целог света.

И не само то, него је требало и пре добровољног умирања отрпети све оне ужасе од мучења. Колико је таквих међу нама који су спремни добровољно отрпети само мучења а камоли да слободно положе свој живот? Мислим, НИЈЕДАН. Па опет, и ми имамо ту историјску голготску перспективу свог страдања кроз чији крст улазимо у Есхатон. То зна свако од нас који се макар минимално труди у нечему за свој живот или живот оних које воли. И ако се погледа из мишије перспективе, сви испадамо жртве система, неправде или других људи, без утехе
по себе. Међутим, из птичије перспективе није тако. И Христос је прошао кроз све оне мучне страхоте до молитвеног зноја и дрхтајућег заноса пред Оцем у Гетсиманском Врту. Колебљивост је неминовна! Тако и свако од нас у себи има свој врт. Али, тек у светлости Васкрсења се види да је све то било потребно и да је Исус остварио своју мисију која се док су болови трајали није ни примећивала. Тако ћемо и ми доћи до свог Васкрсења које сада услед страдања не осећамо. Тада ћемо посведочити колико нам је било потребно проћи кроз ова страдања која сада не разумемо и чине нам се незамисливо тешка (наравно, није свако страдање Божијег порекла – да не стварамо култ бола). Апостол би рекао да страдања садашњег века нису ништа спрам радости која ће нам се јавити. И опет, не само по деловима наде јер је нама много више дато него старозаветним мученицима који нису били удостојени благодатног обитавања у историји као ми (осим појединаца). И то није статична нада, имагинарна жеља, него чекајуће установљивање онога што се очекује. Зато многима снопови Духа Светога остају енигма. Дакле, не само што имамо есхатолошку наду да ће се наша мука окончати него да већ сада и овде имамо литургијску благодат која нам може посведочити и даровати то будуће искуство блаженствовања у Светој Тројици.

Опет, када кажемо да они који страдају ради Христа имају већу утеху неголи они који страдају без Њега, то не значи да су хришћани у нешто привилегованијем положају, него да благодарећи односу са Богом могу не да се отарасе крста већ да га преобразе у нову стварност; као што не значи да Бог више воли оне који ради Њега страдају неголи оне који страдају без Њега јер Бог једнако воли и грешнике и праведнике – баш као што ни сунце не гледа ко је ко него свима даје једнаку светлост – него је проблематика у томе што они који нису остварили свој однос са Богом немају за кога да се ухвате па остају сами пред амбисом смрти. Бог није навијач за једног човека који би био против неког другог човека (нажалост, таквих јудејских антропоморфизама налазимо и у 21. веку). Наравно, свако је сам у своме умирању – да не умислимо да су хришћани поштеђени и жалца смрти – али не умире свако са истим мотивима иако су обе стране на неки начин остављене од Бога у својим страдањима. Али од ова два типа човека само један показује зависност од Бога, присност са Богом и искуство бића које не жели да остави Бога Самог без обзира на домен страдања. Само тако можемо разумети есхатолошке умове неких светитеља који су са великим болестима у својим телима прослављали Бога а домен смрти нису ни признавали као коначну дестинацију човека па су знали говорити и пред своју смрт да смрти нема (свакако, није згорег поставити питање да ли су неки од светих негирали историју таквим умствовањем или се пре радило о личносној перцепцији која је сва у потпуности била прожета стварношћу која ће тек доћи са Другим Христовим Доласком?)












Извор : Upodobljavanje's Blog